Pravo svojine

Pravo svojine je stvarno pravo (lat. dominium, proprietas što znači „svojina" ili eng. property što znači „imovina, vlasništvo, svojina") se definiše kao najviša pravna i faktička vlast na određenoj stvari, koja omogućava neograničeno korištenje titularu prava u skladu sa propisanim granicama u pozitivnom zakonodavstvu, čime se obezbeđuje zaštita od zloupotrebe prava i nanošenja štete drugim subjektima prava. Takođe, srodni instituti pravu svojine su susvojina, zajednička svojina i etažna svojina, ali nisu isto i ne mogu se upotrebljavati kao sinonimna značenja. Pravo svojine je dugo vremena kroz istoriju bilo prvoklasno pitanje, pre svega pravne teorije, a zatim politike i ekonomije. Jer, monopol svojine je osnova mnogih monopola u društvu, posebno monopola vlasti.[1] Pravo svojine i „državina“ nisu isti pojmovi i ne označavaju istu pojavu. Razlika između državine i prava svojine, pre svega, ogleda se u tome što je državina samo faktičko stanje, a ne pravo. Za bolje razumevanje ove problematike može se navesti sledeći primer: kada lopov ukrade iz trgovine biciklo, on je tada stekao samo državinu na biciklu, ali ne i pravo svojine. Kada odemo u trgovinu i platimo cenu bicikla i trgovac nam preda biciklo mi tada stičemo i državinu nad bicikom (faktičko stanje), a stičemo i pravo svojine. Preciznije, onaj ko ima pravo svojine na stvari stekao je ga na osnovu punovažnog pravnog osnova za sticanje svojine, a lopov recimo, ne.

Institut prava svojine u opštoj istoriji

Razvoj instituta prava svojine može da se posmatra od starog veka preko srednjeg veka od novog veka.

Stari vek

Stari vek je period u istoriji koji datira od početka 4. milenijuma prije naše ere, a završava se propašću Zapadnog rimskog carstva 476. godine. Postojanje velikog broja robova u državama ovog doba, a koji su činili osnovicu proizvodnog sistema, navelo je neke istoričare da ovaj period nazavu „ robovlasništvom". Robovi se nisu smatrali ljudskim bićima, nego stvarima u pravnom smislu reči. Gospodar je nad njima imao pravo života i smrti (lat. ius vitaes necis). Robovi su tretirani kao stvar, a ne kao subjekt prava, rimski pisac Varon robove je označio „stvarima koje govore" (lat. instrumentum vocale). Dakle, određene kategorije ljudi, bili su predmet prava svojine.[2]
U Egiptu pravo vrhovnog vlasnike sve zemlje imao je faraon. U praksi bi se moglo razlikovati nekoliko oblika svojine. Imovina data hramovima prvobitno je smatrana pravom svojine šire društvene zajednice, ali vremenom je došla do izražaja tendencija sveštenika da imovinu prisvoje za sebe. Određenu imovinu faraonovi činovnici dobijaju „na uživanje", u državinu, ali ne i u svojinu. Nad neobrađenom zemljom i građevinskom zemljom moglo postojati puno privatno pravo svojine[3]
Vladar u Vavilonu, teoretski, bio je vlasnik sve zemlje i mogao ju je oduzeti kada bi poželio. Međutim, u praksi su razvili pravi oblici prava svojine, o tome svedoče mnogobrojni ugovori o kupoprodaji. Starim Vaviloncima nije bio poznat apstraktni pojam svojine, za kakav su docnije znali Rimljani, pa stoga nisu umjeli da naprave razliku između prava svojine i državine. Poseban institut vavilonskog prava bio je ilkum[4] , tj. zemljišna parcela koju je vojnik dobijao na upotrebu dok vrši vojne dužnosti. Ukoliko bi vojnik zanemario svoje vojne dužnosti ona bi mu bila oduzeta. Sin vojnika može naslediti ilkum pod istim uslovima pod kojim ga je dobio njegov otac. Majka maloljetnog sina poginulog vojnika može zadržati jednu trećinu imovine. Iz vremena kasitske vladavine ostao je sačuvan institut kuduru [5] , a sama reč znači „granica“ ili „međa". To je bila preteča zemljišnih knjiga, jer su se ti kameni stubovi bili postavljani na granice između parcela zemljišta, a na kojima su bila zapisana prava titulara prava. Kopija tih stubova čuvana je u hramovima.[6]
U antičkoj Atini i Sparti smatrali su da čovek pripada zajednici, duhovni i imovinski. Zato je arhont svaki put kada zauzima funkciju obećavao građanima da će čuvati njihovu imovinu. Smatrali su da je privatno vlasništvo ustupak koji zajednica čini pojedincu. Atinjani su imali termin -{ousia}-[7], a koji je označavao skup stvari koje neko ima. Privatni posed zemlje nazivao se -{kleros}-[8] što je u prevodu značilo „kocka“, taj naziv je posledica starog običaja da se zemlja deli kockom, žrebom.[9]

Srednji vek

Srednji vek karakteriše feudalna svojina. Kralj bi obično dodelio određene zemlje na korištenje nekom plemiću, koji bi time postajao kraljev vazal i dugovao vazalsku vernost (da mu daje određene dažbine, poreze i da ide sa njime u rat). Ne poštovanje svojih obaveza prema kralju značilo je počiniti krivično delo feudalne nevere, što bi sa sobom povlačilo oduzimanje dodeljenog poseda. Kada dobije posed (feud) vazal svoju teritoriju dalje daje u držanje kmetovima - koji su dužni da njemu daju dažbine i idu sa njim u vojne pohode kao njegovi vojnici. Kod ovog modela svojine ne pravi se razlika između najviše vlasti suvereniteta (koji danas pripada državama) i prava svojine, ova dva pojma su pomešana. U ovakom modelu svojine koja se naziva „feudalnom“, a titular „feudalac“, postoje podeljena ovlašćenja.[10]
Svojinsko prava ovlašćenja nisu koncentrisana u rukama jednog čoveka, nego su ona podeljena između više ljudi, ali između njih ne nastaje pravo zajedničke svojine. Prvo svojinsko-pravno ovlašćenje je vrhovno pravo svojine vladara (lat. dominium eminens)[11] jer se smatralo da je on sopstvenik cele državne teritorije. Drugo svojinsko-pravno ovlašćenje je feudalčevo koji ima pravo državine prava feudalca koji raspolaže pravima (feudalnom rentom) u odnosu na one koji su njemu podčinjeni (kmetovi) - (lat. dominium directum)[12]. I treće svojinsko-pravno ovlašćenje neposredna državina određene zemljišne parcele koja je u rukama seljaka (kmeta) i koji sa nje ubire plodove uz davanje dažbina feudalcu - zato se njegovo pravo naziva opterećenim(lat. dominium utile).[13]

Novi vek

Posle revolucija uspostavlja se buržoasko pravo. Dominantan oblik instututa prava svojine u revolucionarnom zakonodavstvu je privatna svojina. Za razliku od feudalnog prava svojine gdje su svojinsko-pravna ovlašćenja raspodjeljena između više titulara prava, sada su ona skoncetrisana u rukama jednog čoveka i sastoje se od mogućnosti da se predmetom prava svojine: koristi, ubire plodove, raspolaže. Smatralo se da je privatna svojina sveti i neotuđivo pravo svakog čoveka, te je sticanje ovog prava i raspolaganje njime bilo praktično neograničeno. Svojina se mogla steći i na pokretnim, i nepokretnim stvarima. Kada se govori o nepokretnim stvarima, uvedene su određene formalnosti kao dokazne procedure, koje svedoče ko je titular prava svojine na nepokretnosti. U razvijenim zemljama to su bile zemljišne knjige koje su se sastojle iz tri dela: list -{A}- koje je sadržavao topografske podatke o parceli i podatke o površini nepokretnosti; list -{B}- sadržavao je podatke o vlasniku parcele; list -{C}- koji je sadržavao podatke o založnim teretima na nepokretnosti ( hipoteka i sl).[14]

Other Languages
Afrikaans: Eiendom
Ænglisc: Ǣht
العربية: ملكية شخصية
asturianu: Propiedá
azərbaycanca: Əmlak
беларуская: Маёмасць
български: Имот
brezhoneg: Perc'henniezh
کوردی: مڵک
čeština: Majetek
Cymraeg: Eiddo
Deutsch: Eigentum
English: Property
Esperanto: Posedo
español: Propiedad
eesti: Omand
فارسی: مال
français: Propriété
galego: Propiedade
עברית: רכוש
हिन्दी: सम्पत्ति
Bahasa Indonesia: Properti
íslenska: Eignarréttur
ಕನ್ನಡ: ಆಸ್ತಿ
한국어: 재산권
Lëtzebuergesch: Proprietéit
lietuvių: Nuosavybė
latviešu: Īpašums
македонски: Сопственост
Nederlands: Eigendom
occitan: Proprietat
ਪੰਜਾਬੀ: ਸੰਪੱਤੀ
polski: Majątek
română: Proprietate
русский: Имущество
sicilianu: Pussidenti
Scots: Property
Simple English: Property
slovenščina: Stvar
српски / srpski: Pravo svojine
svenska: Egendom
తెలుగు: ఆస్తి
татарча/tatarça: Милек
українська: Майно
اردو: جائیداد
isiXhosa: Iimpawu
ייִדיש: אייגנטום
中文: 財產
粵語: 財產